Čoveku nije moguće da ne pogreši, da ne padne. Ako je to već tako, ako je naša nemoć posledica naše pale prirode, onda ni u trenucima padova i promašaja ne treba očajavati. Umesto očaja i beznađa koji često puta znaju da obuzmu čoveka, potrebno je da se prenemo, prizovemo Hrista u pomoć i s njim krenemo u ustajanje.

Čedo moje, dobio sam tvoje pismo i video u njemu tvoje nespokojstvo. Ali ne tuguj čedo moje. Ne budi tako nespokojan. Ako si ponovo pao – ponovo ustani. Ti si prizvan na put nebeski. Ništa nije čudno, ako se onaj koji trči ponekad i spotakne. Samo treba da u svakom trenutku ima trpljenje i pokajanje. Stoga se pokaj kad god pogrešiš, i ne gubi vreme. Koliko oklevaš da zatražiš oproštaj, toliko dopuštaš lukavom da u tebi pusti korene. Ne dopusti mu da te iznervira na tvoju štetu.

Dakle, ne očajavaj kada padaš, nego sa usrđem ustani i učini metaniju, govoreći: Oprosti mi, Hriste moj, čovek sam i slab sam. Nije te Bog napustio, kako kažeš, ali pošto je u tebi još mnogo svetovne gordosti i mnogo sujete, naš Hristos dopušta da grešiš i da padaš, da bi svakodnevno čuvstveno postao svestan svoje nemoći, da bi trpeo one koji sagreše, da ne bi osuđivao svoju braću kada pogreše, i da bi ih ukrepio.

Znači, koliko god puta da padneš, ponovo ustani i zatraži oproštaj. Ne skrivaj teskobu u svom srcu, jer su teskoba i čamotinja radost lukavoga iz kojih se rađa mnogo toga i od kojih se duša ispunjava gorčinom, dok duhovno raspoloženje pokajnika govori: Sagreših, i oprosti mi Oče, i na taj način progoni teskobu. Zar ja, kaže, nisam čovek, i zar nisam slab? Šta ja uopšte mogu da učinim? Zaista, čedo moje, to je tako. Imaj hrabrosti. Čovek stoji na svojim nogama samo onda, kada dođe blagodat Božija. Ako nema blagodati, neprestano se tetura i neprestano pada. I zato budi odvažan, i ne plaši se. Vidiš li kako je brat, o kojem pišeš, pretrpeo iskušenje? I ti tako isto čini. Ustroj u sebi odvažan način razmišljanja pred dolazećim iskušenjima. Ona će svakako doći, jer su ti neophodna. Drugačije se nećeš očistiti. Ostavi to što ti govore nemar i čamotinja. Ne plaši ih se.

Kao što su, blagodaću Božijom, prošla ona prethodna, tako će proći i ova, čim završe svoj posao. Iskušenja su lekovi i isceliteljske trave, koje leče vidljive strasti i naše nevidljive rane. Ti, dakle, imaj trpljenje, da bi svakodnevno bio na dobitku, da bi sabirao nagradu, počinak i radost u Carstvu Nebeskom. Doći će noć smrti, kada više niko ne može da dela. Zato požuri – jer vremena je malo!

Neka ti ovo bude poznato – bolji je jedan dan pobedničkog života sa vencima i nagradama, nego mnoge godine provedene u neradu. Jer, jedan dan podviga (borbe) u poznanju i čuvstvovanju duše, vredi koliko i pedeset godina onoga koji se bori nemarno i bez poznanja.

Bez borbe i prolivanja krvi ne očekuj oslobođenje od strasti. Nakon prestupa, na našoj zemlji raste trnje i čičak. Zapoveđeno nam je da ih počupamo, ali se oni iskorenjuju samo sa velikim bolom, raskrvarenim rukama i mnogim uzdasima. Zato plači, prolivaj reke suza, i omekšaće zemlja srca tvoga. A kada je zemlja natopljena, lako ćeš iskoreniti trnje. IstinoLjublje svima vama!

Izvor: eparhijakrusevacka.com

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here