Srbija i Balkan reagovali su, na posetu Kosovu, na isti način. Onaj koji je Konstantinović, u „Filozofiji palanke“, na koju se svi pozivaju, ali, izgleda da je retko ko i stvarno pročitao, naziva „gledanjem preko plota“, koje je, uvek, izraz straha da se neko suoči sa samim sobom.

Zato su i komentari ništa više nego “pamfletizam”, čija je osnovna odlika, opet po Konstantinoviću, da se obračunava u ime neke već date, nepromenjive i večne “istine”.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije

Za deo Srbije i za region, te “istine” su odavno postavljene, i ne dozvoljava se nikakvo njihovo revidiranje, bilo kakva promena, skretanje sa unapred utvrđenog pravca.

Srbija je, za region, uvek “kriva”, uvek “želi da ratuje”, uvek da se širi na račun drugih, ili, kako je objavljeno u jednim regionalnim novinama, da “osvoji Balkan”.

To što sam jasno rekao da želim da “osvajamo” laptopovima, znanjem, knjigom, olovkom, i to ne Balkan, već budućnost, mirno je zanemareno.

Baš kao što je, u Srbiji, deo javnosti prešao preko činjenice da je, tokom posete Kosovu, jasno napravljen diskontinuitet sa Miloševićevom politikom, i da je rečeno da neću bitke, oružje, uz jasnu poruku “ne tražite to od mene, ne tražite to ni od sebe, isključite to kao opciju, kao rešenje, izlaz”.

Ne uklapa se to, u unapred postavljenu istinu, jednog dela Srbije, po kojoj sam ja apriori loš, apriori za rat, apriori deo “Miloševićeve velikosrpske hegemonističke politike”.

Zato “komentatori”, pišući svoje pamflete, tako jasno preskaču sve delove koji im ne odgovaraju, koji narušavaju njihovu “istinu”, i koji se ne uklapaju u “mit” o “zlom Vučiću”.

I tu je negde osnovni problem. Moja politika je politika protiv mitova i večnih istina, a sa druge strane su oni, i sleva i zdesna, i kvazinacionalisti i kvazigrađanstvo, koji žive na mitovima i od njih. Matrica je ista, razrada je drugačija, ali je zaključak opet isti.

Za jedne sam izdajnik Srbije, za druge – pravde i demokratije. I kada za Srbe sa Kosova vrlo jasno tražim prava, a ne teritoriju, dogovor i kompromis, a ne rat, to ne odgovara ni jednima ni drugima.

I kada po hiljaditi put izgovorim reč “mir”, naježe se, ti iz istih šinjela, i krenu sa pamfletima. Jedni zato što bi stvarno voleli rat, drugi zato što ne mogu da prežale što, baš ja, taj rat nikako ne želim.PROČITAJTE I…

Kada tome dodamo da je, za sve njih, po istoj palanačkoj postavci, mnogo važnije da njihov protivnik ne uspe, nego da se zaista postigne rešenje, negde smo zaokružili reakciju te pamfletaške zajednice.

S druge strane, ista mitološka postavka postoji i u regionu. Srbija je, po tom mitu, glavni krivac i u dvadesetom i dvadeset prvom veku, uvek krvava, nasilna, zločinačka.

Zato bi oni, zaista, voleli, da ja ponavljam, poput Miloševića, da ni oružane bitke nisu isključene. I voleli bi da sam njegova politička reinkarnacija, sa istom postavkom, istim ciljem i istim načinom da ga ostvarim.

Zato i čuju samo ono što bi voleli da čuju, a ne ono što je zaista rečeno. Zato što im ne odgovara Srbija koja je normalna, Srbija kompromisa, Srbija koja svoje mesto u svetu hoće da nađe radom i znanjem, a ne oružjem.

Zato bi im čist sevap bio da pregovori propadnu, da mi i Albanci dohvatimo puške i noževe, da otpočnemo rat, istrebimo jedni druge, i dokažemo mit.

Na palanačkom Balkanu, i dalje važi zlatno pravilo – da komšiji crkne krava. A poseban problem je ako on tu ideju odbije. Ako proba da nađe lek, i za sebe i za druge, ako poželi promenu, onu zbog koje će postati bolji, uspešniji, jači.

Ako ponavlja, “mir, mir, mir” i “dogovor, dogovor, dogovor”, i “kompromis, kompromis, kompromis”. I čak ako i sve radi, baš u skladu sa svojim rečima, ne vredi. Utvrdiće mu loše namere, pričaće kako laže da bi “nas sve zavarao”, tražiće neku “zaveru”, loš zaplet… sve da ni slučajno ne bi morali da priznaju da im je mit pogrešan.

Da ne bi morali da se bave sobom i sopstvenim promašajima.

Da bi uvek imali “dežurnog krivca”.

I u potrazi za njim, mitološkoj, i oni, baš kao i neki u Srbiji, stigli su do svog “zlatnog runa”. Do onoga ko je, apriori, i bez obzira na namere, reči i dela, glavni uzrok njihove palanačke bede.

Stigli su do Srbije budućnosti, do jake, uspešne, moderne zemlje koja drži do svoje reči, koja nikome ne preti, koja hoće mir, koja voli i ume da radi, a ne da ratuje, koja nikoga ne mrzi, koja želi da pomogne – i sebi i drugima, koja vodi računa o svojim interesima, ne gazeći interese drugih, koja želi razvoj, fabrike, poslove, povezivanje regiona, i sva prava, za sve ljude, bilo gde na Balkanu.

Stigli su do nje, zato što ona ruši mit, pravi zdravu konkurenciju, eliminiše palanku i pamflet kao stil i uvodi princip samoodgovornosti, princip bavljenja samim sobom, tako suprotan onom gledanju preko plota.

Ona im je kriva. Jer je previše toga, mitološki usađenog, uspela da promeni.

A zamislite razmere njihove panike, kada znaju da su, takve promene, suprotno učmalosti i ustajalosti palanci, nezaustavljive. I nema tog plota preko koga neće da pređu.PROČITAJTE I…

To ih i plaši, najviše. I one s ove, i one s one strane naših balkanskih plotova.

To što je počelo. Novo vreme i nova era za čitav Balkan i za Srbiju. Vreme prava, rada, mira i dogovora. Vreme koje ukida njihove plotove. U kojem svako nešto dobro može da dobije. Da ima korist.

Upravo zato, najlekovitije za Srbiju, bilo bi da Srbi i Albanci, ma kad, postignu dogovor i reše svoje probleme zauvek. Posle izvesnog vremena, možda i svi ovi u svojim palanačkim postavkama shvate da su izgubili budućnost zbog strastvenog i patološkog odnosa prema prošlosti, kao i mržnje koja im je ostala jedini hranitelj.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here