Žiča. Svaki kamen ima priču. Najnovija je stigla s jednog indonežanskog ostrva. Odatle je ponela svoju prošlost i kraljevsko poreklo iskušenica Jelisaveta i šapuće ih među zidinama drevnog srpskog manastira, u stalnoj molitvi sa sestrinstvom svetinje.

Bilo je neobično kada je stigla. A bilo bi neobično i da prekrši manastirska pravila i ličnu životnu priču prostre pred čitaoce. Zato o njoj govori monahinja Nektarija.

– Njen suprug potiče iz kraljevske porodice. Njih dvoje su se našli negde između Jave i Balija i neko vreme živeli u Džakarti. U jednom trenutku poželeli su da promene veru i opredelili su se za pravoslavlje. To njihovo opredeljenje pratila su i velika odricanja. Porodice su im poručile da više nisu deo kraljevske loze i osporili su im pravo na svaku imovinu – priča za Novostimonahinja Nektarija.

Majka iskušenice Jelisavete bila je katolkinja. Udajom, žena u Indoneziji prihvata veru svog supruga. Ali u njenom slučaju nije bilo tako. Jelisaveta je prva primila pravoslavlje, pa je pod njegovo okrilje dovela i supruga. Pravoslavlje u Indoneziju donose Rusi. Oni otvaraju verske centre, misionare.

Kada joj je umro muž, iskušenica Jelisaveta nameravala je najpre da ode u Australiju. Ali nije dobila vizu. Žarko je želela da živi monaškim životom. Podnela je zahtev za Rusiju, Belorusiju i Srbiju i čekala s koje će adrese najpre da stigne odgovor.

– Prvi su odgovorili Srbi. A kako je dospela ovde? Raspitivala se o značaju naših manastira i svi su joj predložili da dođe u Žiču. Ovo je veliki manastir i iskušenicama koje dolaze iz sveta i koje ne govore srpski je lakše da se snađu i uklope – kaže monahinja Nekarija.

Monahinje su bile iznenađene kada je iskušenica Jelisaveta zakucala na manastirska vrata i rekla: “Evo, ja sam došla.”

– Našli smo se u čudu. Ne možete u kuću da pustite svakoga, posebno što ne primamo žene starije od 35 godina. Iskušenica Jelisaveta je, ipak, imala preporuke kojima smo verovali i primili smo je iako ima više od 60 godina – objašnjava sestra Nektarija.

Teško joj polazi za rukom da nauči srpski jezik, mada već neke naše reči zna. Sa sestrinstvom razgovara na engleskom.


– Indonežani su narod sa izraženom kulturom u ophođenju, govoru, ponašanju. Učtivi su. I to smo saznali posmatrajući Jelisavetu i razgovarajući sa njom. Ona nikad ne kaže debeo, nego manje mršav. Nikada ne kaže nizak, već manje visok. Zamislite da je ona sa takvom učtivošću prepuštena surovosti savremenog života. Sreća da je u manastiru. U našoj, kao u svojoj kući. Vredna je, radi sve što i mi. Pričala nam je da joj u zemlji iz koje je došla, nije bilo lako da opstane u pravoslavnoj veri. Ne samo zbgo toga što je porodica i nju i njenog muža obespravila potpuno, već zbog islamskog ekstremizma. Tako, jednog Božića umalo glavom nisu platili svoju privrženost pravoslavlju. Njena životna priča je kao iz žitija svetih – završava monahinja Nektarija.


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here