Džon Frotingen telom amerikanac, a srcem Srbin je 1914. godine, kada je čuo o sudbini Srbije u Velikom ratu, istog trena potražio način kako da pomogne. Frotingam je najpre donirao 10 hiljada dolara što je bio samo početak njegovog rada na pomoći Srbiji i njenom narodu.

Potom je u novembru 1914. godine poslao čitavu jednu bolnicu za Beograd, sa opremom i osobljem od ukupno deset lekara i pomoćnika. Vrednost bolnice sa svim pratećim materijalom iznosila je oko 200 hiljada tadašnjih dolara.

Takođe je u Srbiji osnovao i do kraja postojanja finansirao dva doma za srpsku ratnu siročad:

Prvi dom, je bio Srpsko – američki dom. Dom je prošao ceo ratni put od Beograda, preko Bitolja, Soluna, Atine, Nice, ponovo Beograda i na kraju Sremske Kamenice gde je postojao dok i poslednji pitomac nije iškolovan i otisnut u život. Drugi dom, je bio Dom u Vranju smešten u dve novoizgrađene dvospratne zgrade za smeštaj ratne siročadi (kroz koji je prošlo oko 600 pitomaca) i treće za prijem gostiju.

Pretpostavljamo da je bespremetno uopšte i napominjati da su ove tadašnje cifre nepojmljivo veće vrednosti od istih današnjih. Koliko je ovo bila značajna i velika pomoć, čoveka koji nikakve povezanosti sa Srbijom pre toga nije imao je činjenica da je ta ukupna pomoć bila u visini trostrukog državnog budžeta Srbije iz 1915 .

AMERIČKA ELITA ZA SRBIJU U VELIKOM RATU

Ko su bili dr Edvard Rajan, Džon Frotingam i Darinka Grujić otkriva istoričarka Nada Petrović:

Za vreme Prvog svetskog rata (1914–1918), mnogobrojne strane
dobrotvorne i medicinske misije boravile su u Srbiji i nesebično pomagale
srpskom narodu. Znatan broj Amerikanaca dolazio je u Srbiju organizovano preko američke vlade ili individualno u želji da pomognu. Među njima su
bili dr Edvard Rajan, šef Američke medicinske misije Crvenog krsta, Džon
Frotingam, humanista, dobrotvor koji je osnovao nekoliko domova za ratnu siročad i finansirao njihov rad, kao i Darinka Grujić, koja je godinama živela u Americi, a kada je počeo rat sakupljala je dobrovoljne priloge za Srbiju. Tako je upoznala Džona Frotingama, koji je finansirao Dom za ratnu siročad čija je upravnica bila Darinka. Tri svetle ličnosti koje su, svaka na svoj način, spasavali ljude i srpsku decu u vreme rata.


Iscrpljena u Prvom i Drugom balkanskom ratu, Srbija je nedovoljno spremna dočekala početak Prvog svetskog rata. Srpskom vojnom i civilnom sanitetu bilo je potrebno vreme da se oporavi od prethodnih gubitaka i stradanja. Suočena sa takvim problemima, srpska vlada je početkom jeseni 1914. preko srpskog Crvenog krsta potražila sanitetsku pomoć od međunarodnog Crvenog krsta. Jedna od prvih država koja se odazvala pozivu i uputila sanitetsku i humanitarnu pomoć bile su Sjedinjene Američke Države.

Tako su tokom Velikog rata u Srbiju stigli mnogi Amerikanci da u ratnom
vihoru pomognu srpskom narodu. Sjedinjene Američke Države su na početku rata bile neutralne i njihova neutralnost pomogla je u mnogome okupiranoj Srbiji. Prvo je došla Američka misija Crvenog krsta na čelu sa dr Edvardom Rajanom, zatim Darinka Grujić, poznata i kao mama Grujić, koja je skupljala srpsku siročad i brinula o njoj, kao i Džon
Frotingam, američki industrijalac, humanista, osnivač i finansijer Doma za ratnu siročad i dobrotvor srpskog naroda. Ova imena zabeležena su velikim slovima u srpskoj istoriji.

Njihova humanost, požrtvovanje i pomoć koju su pružili srpskom narodu, a posebno srpskoj ratnoj siročadi, nešto je na čemu treba da i posle sto godina budemo zahvalni.

Dr Edvard Rajan je prvi došao u Srbiju, već 1914. godine. Avgusta 1914.
Američki crveni krst počeo je da regrutuje medicinsko osoblje za rad u Evropi, profesionalne hirurške ekipe sa medicinskom opremom i lekovima. Među brojnim lekarima, bolničarkama i medicinskim sestrama, kao dobrovoljac prijavio se i dr Edvard Rajan. Medicinski materijal obezbedio je od Helene Hatli Dženkins koja je već bila poznata po velikim donacijama Kolumbiji univerzitetu i saradnji sa Mihajlom Pupinom. Američka medicinska misija krenula je za Srbiju 9. septembra 1914.redovnom linijom trgovačkog parnog broda iz Njujorka za Pirej, a zatim do Soluna.
Preko Niša u Beograd misija je stigla 16. oktobra 1914. godine. O sastavu misije pisala je Politika od 13. oktobra 1914. u tekstu „Amerikanci u Srbiji“, sa podnaslovom „Ko je dr Rajan i ostali članovi misije“. List navodi: „Odeljenje koje je američki Crveni krst uputio u Srbiju sastavljeno je od tri
hirurga i tri školovane bolničarke. Oni su došli pod upravom dr Edvarda V. Rajana.

Dr Rajan, kao i dva druga hirurga iste misije (dr Džems Donovan i dr Viljem
Aheri) svršili su medicinski fakultet Fordham univerziteta u Njujorku koji se smatra kao jedan od najboljih u Sjedinjenim Državama. Po svršenim studijama dr

Rajan je proveo duže vreme na praksi po prvim bolnicama u Njujorku (između ostalog u bolnici Sv. Vincenta) kao i u bolnici Sv. Porodice u Bruklinu. On se specijalizovao u Gradskoj bolnici u Njujorku, kao i bolnici Njujorške opštine i drugim klinikama, koje stoje u vezi sa Njujorškim univerzitetom.

Po svršetku kliničke prakse, dr Rajan je otišao u Meksiko, gde je za vreme
revolucije 1913. godine učinio vrlo mnogo u pogledu lekarske pomoći. Tada je naimenovan za predstavnika Ministarstva spoljnih poslova i američkog Crvenog krsta. Tom prilikom proputovao je ceo Meksiko, vodeći brigu o američkim podanicima koje je revolucija zatekla na meksičkom zemljištu. Nalazio se na samom bojištu i prisustvovao bitkama kod Toreona (prvoj i drugoj), Gomez-Melazija, San Pedra, Saltila, Montereja, Lerda i drugih manje značajnih mesta. U mnogim prilikama on je bio jedini lekar koji se nalazio u borbenoj liniji. U Meksiku je proveo skoro pune dve godine, posle čega se vratio u Ameriku. Kada je iskrsnuo Evropski rat, i kada je američki Crveni krst rešio da pošalje svoju pomoć raznim zaraćenim državama, dr Rajan je bio prvi čovek koga su pozvali pod američku zastavu
Crvenog krsta. Pošto su mu zatražili da izabere zemlju u koju želi da ide, dr Rajan je odgovorio da je izabrao Srbiju.

Dr Džems Donovan je takođe završio praksu u bolnici Njujorške Opštine,
Fordhamove bolnice i bolnice Sv. Vincenta. Dr Donovan je radio u najraznovrsnijim bolnicama: Gradskoj Njujorškoj, Njujorškoj, Harlemu, Linkolnu, Gonaineru, Bet Izraelu, San Francisku. Jedno vreme je imao privatnu praksu na Steli – Ostrvu sa vrlo velikim uspehom. Kada se odatle vratio, krenuo je u početku ovog rata da sa
Crvenim krstom pomogne hiljadama ranjenika. Njegovi su se pacijenti rastali s njim vrlo srdačno, žaleći što ih napušta.

Dr Viljem Aheri, drugi lekar ove misije, čovek je od velike budućnosti kao
hirurg. I on je proveo duže vreme na praksi po pomenutim bolnicama. Specijalizovao se u bolnici Sv. Josifa.

Treba napomenuti da su se sva tri lekara školovala u Njujorku, koji se smatra kao centar svega što je dobro u Sjedinjenim Državama. Svi su oni radili pod rukovodstvom čuvenih lekara, kao što su: Vilijem P. Hela, dekan medicinskog fakulteta Fordham univerziteta, dr Džordž Stjuart, najčuveniji specijalista u Njujorku za bolesti raka, Aleksandar Nikols, dr Josef Higins, jedan od prvih njujorških operatora i drugi.“

Dr Rajan i njegova ekipa su stigli 16. oktobra i odmah preuzeli vojnu bolnicu u Beogradu, tada prepunu ranjenih srpskih vojnika. Postoje brojna svedočenja iz tog vremena o radu Američke medicinske misije koje je istražila i navela u svom radu dr Snežana Veljković: Život i rad Vojne bolnice u Beogradu za vreme Velikog rata (1914–1918); Dnevnik medicinske sestre Agnes Gardner, Sećanja glavne medicinske sestre mis Gledvin i Dnevnik dr Slavke Mihajlović. Sam dr Rajan u izveštaju upućenom
Nacionalnom štabu Crvenog krsta u Vašingtonu navodi: „…Stigli smo 16. oktobra i radikalnih revolucionara, a početkom 1913. dogodio se puč, u kome ga je svrgnuo i ubio general Viktorijano odmah preuzeli veliku bolnicu. Od kad smo stigli nismo imali vremena ni za šta
drugo sem za rad i spavanje.

Mnogi od povređenih nisu bili previjeni nekoliko dana. Kako imamo oko 150 teških ranjenika, a potrebno je da ih previjamo svakog dana, završavamo rad posle 11 sati uveče, a nekad i kasnije… Novi slučajevi stižu svakog dana i bićemo prepunjeni za veoma kratko vreme. Hirurzi su ovde retki, a kako ima oko 50.000 ranjenih širom cele zemlje, jasno vidite kakvi su nam uslovi.“

Po dolasku, prvo je prekrio zgradu američkom zastavom, jer je bolnica bila pod stalnom pretnjom artiljerijske vatre. „Dr Rajan je postao pravi heroj u Srbiji, i razlog što je išta ostalo od Beograda je taj što je on stavio američku zastavu na bolnicu“, izjavila je medicinska sestra Emili Simonds listu New York Times 15. januara 1915. godine. Isti list je 31. januara objavio intervju sa Mejbel Danlop Grujić, suprugom srpskog diplomate Slavka Grujića, pod naslovom „Američki lekar spasio Beograd“. „Mislim da je dr Rajan, u stvari, spasao Beograd od uništenja“, pošto se srpska vojska povukla iz Beograda, ostao je jedina „vlast“ u Beogradu. Upotrebom američke zastave i zastave Crvenog krsta teritorija bolnice označena je kao teritorija neutralne zemlje. SAD je tada bila neutralna zemlja, a prema Konvenciji o pravima i dužnostima neutralnih sila i lica u slučaju rata na kopnu (V Haška konvencija iz 1907. godine).

Tokom prve okupacije Beograda dr Rajan je preuzeo odgovornost za sve bolnice u gradu, naimenovan je za generalnog direktora vojne i civilne bolnice 17/30. novembra 1914, a dva dana kasnije austrijske trupe ušle su u napuštenu prestonicu (19. novembra/2. decembra 1914). Sam dr Rajan navodi da se pod njegovom odgovornošću od 1. novembra nalazilo pet bolnica smeštenih u oko četrdeset zgrada, a „pomagalo mi
je devet srpskih lekara i oko sto pedeset sestara, a brinuli su se za oko hiljadu i dve stotine pacijenata. Preuzeo sam odgovornost za bolnicu za umobolne, civilnu bolnicu, hiruršku bolnicu i građansku bolnicu u gradu“.
Prva austrijska okupacija trajala je dve nedelje. Srpska vojska ušla je u
Beograd 2/15. decembra 1914. godine. Dr Rajan je jedno vreme bio i austrougarski zarobljenik. Pošto su ga brzo oslobodili, nastavio je da rukovodi bolnicom.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here