Sveti Jovan, Preteča Spasitelja našeg Gospoda Hrista, trebalo je da smrću svojom prethodi dobrovoljnoj smrti Spasitelja našeg, kao što je prethodio Njegovom rođenju, da bi, kao što je na zemlji propovedao dolazak Spasov govoreći: “Ide za mnom jači od mene” (Mk. 1, 7), tako i u adu nalazećim se dušama evetih praotaca propovedao dolazak Gospoda i objavio da se već javio očekivani u svetu Mesija.

I kao što Gospod Hristos imađaše postradati za grehe ljudske, tako i Preteča Njegov pre Njega primi stradalničku smrt bezakonja Irodova radi. A dogodi se to ovako:

Irod, zvani Antipa, sin staroga Iroda, ubice dece Vitlejemske, zli izdanak zlog korena, četverovlasnik u Galileji, oženi se najpre ćerkom arabskog cara Arete, i požive s njom ne malo vremena. Ali potom, očaran lepotom Irodijade, žene Filipa brata svoga, zbliži se s njom, jer ona pristade na poganu pohotu njegovu; i po želji ove preljubočinice, on otera svoju zakonitu ženu i nezakonito uze sebi tu ženu brata svoga; jer i da je umro brat njegov, on je ne bi mogao uzeti za ženu, pošto bi ostala među živima kćer bratovlja, rođena od nje; a zakon je naređivao da brat samo onda uzme bratovlju ženu udovicu, ako umrli brat ne bi ostavio za sobom poroda. Međutim, tačno se zna da je Irod oteo ženu svome živome bratu Filipu, i na taj način učinio veliko bezakonje kao otmičar, preljubočinac i krvosmešnik.

Kada Irod učini takvo bezakonje, sveti Jovan Krstitelj, revnitelj zakona Božija, izobličitelj grehova ljudskih i propovednik pokajanja, ne otrpe nego pred licem svih izobličavaše Iroda kao preljubočinca i otmičara, koji je oteo ženu bratu svome, i govoraše mu: Ti ne možeš imati ženu Filipa, brata svoga. – A Irod, ne trpeći izobličavanje, naredi te Jovana baciše u tamnicu i okovaše. Irodijada pak naročito se srđaše na svetitelja, i šćaše da ga odmah ubije, ali ne mogaše, jer joj sam Irod branjaše, i čuvaše sužnja od žene koja je disala ubistvom. Irod znađaše Jovana da je čovek pravedan i svet; i ranije ga rado slušaše, i po njegovim rečima činjaše mnogo dobra; zato se i bojaše da ga preda na smrt. No bojaše se Irod ne toliko Boga koliko ljudi, kao što evangelist Matej kaže: I šćaše da ga ubije, ali se poboja naroda, jer ga držahu za proroka (Mt. 14, 5). Bojao se Irod da narod ne ustane protiv njega i digne bunu, zato se ne usuđivaše da javno preda na smrt proroka i krstitelja, voljenog i poštovanog od sviju, već ga samo mučaše tamnicom, želeći zatvoriti neućutna usta svoga izobličitelja.

Sveti Jovan bi u tamnici dugo vreme; njegovi učenici sabirahu se k njemu, i on ih često poučavaše vrlinskom životu po zakonu Božiju, i tvrđaše im da je Mesija već došao u svet; on ih i slaše k Njemu, kao što se kaže u Evanđelju: A Jovan čuvši u tamnici dela Hristova posla dvojicu učenika svojih da ga upitaju: jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Mt. 11, 2-3). On slaše da pitaju ne zato što sam nije znao; jer kako je mogao ne znati Onoga koga je sam krstio, i na koga je video da je Duh Sveti sišao, i o kome je čuo glas Oca koji je svedočio, i na koga je sam ukazao prstom govoreći: Gle, jagnje Božje! (Jn. 1, 36); nego on slaše učenike svoje ka Gospodu Hristu, da bi oni svojim očima videli slavna čudesa koja On činjaše, te da se konačno uvere da je On taj koji je došao da spase rod ljudski.

Nakon nekog vremena nastade dan Irodova rođenja, kada on po običaju priređivaše slavlje. Sabravši sve svoje knezove, vojvode, i starešine – tetrarhe Galileje, Irod priredi veliku gozbu. U vreme te gozbe kći Irodijadina, igravši i ugodivši Irodu i gostima njegovim, zaiska od Iroda, po nagovoru svoje svirepe majke, glavu svetog Jovana Krstitelja, i dobi je: jer se Irod zakle dati joj što god zaište, makar to bilo i do po carstva njegova. I on bednik, ne hoteći prekršiti zakletvu svoju i ožalostiti igračicu i njenu gadnu majku, odbaci od sebe onaj strah koji ga zadržavaše da ubije Jovana, zaboravi na Jovanovu svetost, i kao pijan raspali se namerom da prolije krv nevinu. I odmah posla dželata u tamnicu, zapovedivši mu da Jovanu odseče glavu i da je donese na tanjiru.

I tako Preteča Hristov, zbog izobličavanja Irodova saživljenja sa Irodijadom, bi posečen u tamnici, i to u kasnu noć: jer tu odvratnu gozbu sveti evanđelist Marko naziva večerom (Mk. 6, 21); ta se večera protegla do iza ponoći, i kada se već svi behu opili i dovoljno nauživali igre bestidne devojke, tada bi izvršeno ovo nepravedno ubistvo. I donesena bi glava svetog Jovana na tanjiru usred te gozbe, dok je krv još kapala i, kao što neki saopštavaju, glava je i posle posečenja izgovarala one ukorne reči, rekavši Irodu: “Ti ne možeš imati ženu Filipa, brata svoga”.

O, kako veliki strah obuze sve na toj večeri, kada ugledaše čovečiju glavu, nošenu na tanjiru kao jelo, iz koje tečaše krv, i koja pritom pokretaše usta i izgovaraše reči, i koju igračica uze svojim drskim rukama i odnese materi svojoj. A Irodijada, uzevši je, izbode joj iglom jezik, koji je izobličavao bezakonje njihovo; i pošto joj se dovoljno naruga, ona je ne dade da se sahrani zajedno sa telom, jer se bojala da Jovan ne vaskrsne, ako glava bude pridružena telu, pa bi onda ponova počeo izobličavati Iroda i nju. Telo svetoga Preteče učenici njegovi uzeše te iste noći i sahraniše u Sevastiji; a glavu Irodijada zakopa u dvorcu svom duboko u zemlji, na nekom nečistom i sakrivenom mestu. Šta je dalje bilo sa glavom Jovanovom može se čitati pod dvadeset četvrtim februarom, kada se praznuje obretenje te česne glave.

Posle ubistva svetoga Preteče, nesrećni Irod izvrši i drugi, ne manji zločin: naruga se Gospodu našem Isusu Hristu za vreme dobrovoljnog stradanja Njegovog nas radi, kao što o tome govori evanđelist Luka: Irod osramotivši Isusa sa svojim vojnicima, i narugavši mu se, obuče mu belu haljinu, i posla ga natrag Pilatu (Lk. 23, 11).

Ali kazna Božija ubrzo postiže prorokoubicu i Hristorugatelja: jer, s jedne strane, krv Jovanova vapijaše na Iroda k Bogu, kao nekada krv Aveljeva na Kajina (1 Mojs. 4, 1-16); s druge pak strane, druga bezakonja Irodova, naročito njegovo ismevanje Gospoda Hrista, navlačahu na njega pravednu kaznu Božiju; i stvarno, nakon ne mnogo vremena Irod bi lišen carstva i života sa Irodijadom i igračicom. Jer car arabski Areta, sveteći se za sramotu i beščešće, nanesene od Iroda njegovoj kćeri, skupi vojsku i krenu na Iroda; takođe i Irod, skupivši svoju vojsku, iziđe protiv Arete. Nastade silna bitka; i vojska Aretina pobedi Irodovu; Irod pretrpe strahovit poraz, sva vojska njegova izgibe, a on se sam jedva spase. Posle toga Irod bi lišen svoje vlasti i svih svojih bogatstava, i sa preljubočinicom i njenom ćerkom bi poslan od kesara rimskog Kaligule u progonstvo, najpre u Galiju u grad Lion; a potom bi preveden u Španiju u grad Ilerdu, gde u bedi i poniženju skončaše Irod i Irodijada, ali prethodno videše smrt svoje kćeri igračice, koja pogibe na sledeći način:

Jednom zimi ona šćaše zbog nekog posla da pređe preko zaleđene reke Sikorisa; i kad iđaše po ledu, led se provali pod njom, i ona pade u vodu do grla. Po pravosuđu Božjem sante leda stegoše je oko grla čvrsto, te visijaše telom u vodi a glava joj beše nad ledom; i kao što nekada igraše nogama po zemlji, tako se i sada koprcaše, igrajući nogama po vodi da bi dodirnula dno; pri tome joj niko ne mogaše pomoći; i ona tako visijaše u vodi sve dotle, dok joj oštar led ne odseče glavu. Gadni trup njen, zanesen vodom ispod leda, ne bi pronađen, a glava njena bi odnesena Irodu i Irodijadi, kao nekada Pretečina, samo odsečena ne mačem nego ledom. Tako Božje pravosuđe uzvrati igračici, vinovnici odsečenja česne glave svetoga Jovana.

Posle toga pogiboše sa hukom bezakoni ubica Irod i pogana Irodijada: jer se kazuje za njih, da se zemlja otvori i proguta ih žive.

Sveti pak Jovan, kako za života na zemlji, tako i po končini svojoj bi Preteča Gospodu Hristu. Jer preduhitrivši silazak Spasov u ad, on blagovesti tamo bivšima Boga koji se javio u telu, i obradova svete praoce; sa njima on bi izveden otuda po razorenju ada u vaskrsenje Hristovo, i udostoji se mnogih venaca u Carstvu Nebeskom: kao devstvenik, kao pustinožitelj, kao učitelj i propovednik pokajanja, kao prorok, kao Preteča i Krstitelj, i kao mučenik. Njegovim svetim molitvama neka i nas uputi na put istinskog pokajanja i udostoji Carstva Nebeskog milosrdni Gospod i Bog naš Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek. Amin.

Beseda na Usekovanje Svetog Jovana Krstitelja

Opet besni Irodijada, opet luduje, opet igra, opet traži od Iroda glavu Jovana Krstitelja! Opet Jezavelja hoće da otme Navutejev vinograd i protera svetoga Iliju u gore. Sećanje na ove događaje ne uzbuđuje samo mene već i sve vas koji ste čuli glas Evanđelja, i zajedno sa mnom divite se i junaštvu Jovanovom i mekuštvu Irodovom, i zverskoj jarosti bezbožnih žena. Šta nam je ispričalo Evanđelje? Ispričalo nam je kako je Irod, uhvativši Jovana, stavio ga pod stražu. Kakvim povodom? Radi Irodijade, žene Filipa brata svoga (Mt. 14, 3). Ko neće okriviti Iroda koji je u mekuštvu popustio bezumnim ženama? Ali kako opet izraziti, kako opisati neobuzdanu zlobu ovih žena? Izgleda, nema na svetu zvera nemilosrdnijeg od zle žene. U svakom slučaju, o takvoj upravo ženi palo mi je da govorim ovoga trenutka a ne o dobroj i čestitoj, ma da znam ne malo i poštenih i dobrih žena, i smatram za dužnost svoje savesti da u svoje vreme progovorim i o njihovoj predanosti dobru i bogougodnom životu.

Nema na svetu zvera s kojim bih mogao sravniti zlu ženu. Među četvoronošcima ko je strašniji od lava? Niko, razume se. Među gmizavcima ko je užasniji od aždaje? Opet niko. Ipak, i lav i aždaja nisu tako zli kao žena. Pozivam se na reči Premudroga: Bolje je živeti sa lavom i zmijom negoli sa ženom lukavom i zlojezičnom (Sirah. 25, 18). Možda ti u ovim rečima vidiš prostu ironiju? Ali njih potpuno potvrđuju dela. Lavovi su se postideli Danila, bačenog u jamu, a Jezavelja ubi pravednoga Navuteja; kit je sačuvao Jonu u svojoj utrobi, a Dalila, odsekavši kosu i svezavši Samsona, predala ga je neprijateljima. Aždaje, škorpije i zmije bojale su se Jovana u pustinji, a Irodijada mu je odsekla glavu za vreme pira. Iliju su gavrani hranili u gorama, a Jezavelja je, i onda kada je na njegovu molitvu pao blagotvorni dažd, želela smrt njemu. Evo šta je ona govorila: Ako si ti Ilija a ja Jezavelja, tako da mi učine bogovi i tako da mi pomognu, ako sutra u ovo doba ne prinesem na žrtvu dušu tvoju kao dušu ma koga od pobijenih (3 Car. 19, 2). Ilija se uplaši i otide spasavajući dušu svoju, i udalji se u pustinju dan hoda; i došav sede pod smreku i zažele da umre, govoreći: Dosta je već, Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer nisam bolji od otaca svojih (st. 4). Avaj! Prorok Ilija se uplaši žene! On, koji je rečju zaključao dažd za vaseljenu, koji je sveo oganj s neba, koji je molitvom vaskrsao mrtve, uplašio se žene? Da, uplašio se. Ta ničija se zloba ne može uporediti sa zlobom zle žene. Moje reči potvrđuje svedočanstvo Premudrosti: nema lukavosti veće od zmijine, i nema jarosti veće od jarosti ženske (Sirah. 25, 17). O, zlo i preoštro oruđe đavola! Preko žene je on nekada ranio Adama u raju; preko žene je on naveo prekrotkog Davida na podmuklo ubistvo Urija; preko žene je udesio pad premudrom Solomonu; preko žene je oslepio, lišivši kose, vrlo snažnoga Samsona; preko žene je pogubio sinove prvosveštenika Ilija; preko žene je vrgnuo u tamničke okove plemenitoga Josifa; preko žene je odsekao glavu svetilniku vaseljene – Jovanu.

Ta šta ja govorim o ljudima! Pomoću žene đavo je čak i anđele zbacio s neba. Pomoću žene on pogubljuje sve, ubija sve, sramoti sve, unižava sve. Bestidna žena ne štedi nikoga; ni levita ne poštuje, ni sveštenika ne uvažava, ni proroka se ne stidi. O, od svih zala najgore je zlo – zla žena! Ako je siromašna, zloba joj dostavlja bogatstvo; ako već raspolaže bogatstvom, ona udvaja svoju zlobu. Nesnosna životinja, neizlečiva bolest, neukrotiv zver – eto šta je ona tada. Ja znam da je aspide moguće pripitomiti blagošću, i da se lavovi, tigrovi i leopardi ukroćuju i pripitomljuju. A zla žena je neukrotljiva; pritešnjena – ona luduje, milovana nadme se. Ako joj je muž načelnik, ona ga i dan i noć nagovara na ubistva i spletke, kao Irodijada Iroda; ako joj je muž siromašak, ona ga podstiče na zavist i svađe; najzad, ako obudovi, onda se poduhvata da sama kleveta sve. Strah Gospodnji ne obuzdava njen jezik; ona se ne boji ni Boga ni budućeg suda, – zakona ljubavi ne priznaje. Šta više, da sopstvenog muža preda na smrt, za zlu ženu ništa ne znači. U samoj stvari pravednoga Jova žena je podstrekavala da ubrza svoj kraj bogohulstvom. Reci reč neku Gospodu, govorila je ona Jovu, i umri (Jov. 2, 9). O, zlog bića! O, bezumne žene! Nju nije darnula žalost pri pogledu na stradanje čoveka čije je telo kiptilo crvima i, kao živim ugljevljem, bilo zasuto gnojnim ranama; ona nije omekšala gledajući patnje i predsmrtnu muku, praćene grčevima i isprekidanim disanjem; nju nije obuzelo sažaljenje videći gde na đubrištu leži go onaj koji se nekada pojavljivao u carskoj purpuri; ona se nije setila ni svojih ranijih odnosa prema njemu, niti dobra i slave koje je dobila preko njega. I mesto svega toga – reci reč neku Gospodu, i umri. Eto blagodarnosti ženine! Eto melema koji ublažava bol! Eto zakona supružanske ljubavi! Je li Jov ikada govorio takve reči, ženo, kada si ti bila bolesna? Nije li se, naprotiv, starao da molitvama i dobrotvorstvom ublaži tvoju boljku? A ti, ne zadovoljavajući se privremenom kaznom koja ga je snašla, hoćeš da navučeš na njega večnu, podstrekavajući ga na bogohulstvo? Zar ne znaš da će se svaki greh i hula oprostiti ljudima, a na Duha Svetoga hula neće se oprostiti ni na ovome svetu ni na onome? (Mt. 12, 31-32).

Hoćeš li da vidiš i drugu suprugu sa takvom zlobom! Seti se Dalile. Snažnoga Samsona ona je ošišala, svezala i predala neprijateljima. Svoga sopstvenog muža, s kojim je delila istu postelju, ona je zavodila, obmanjivala, zavaravala svojim milovanjem i svojim licemerstvom. Juče je ljubila, a danas obmanula; juče je usrećivala ljubavlju, a danas pogubila prevarom. A zar on nije bio lep? Ta ko je u ono vreme bio lepši od njega, ko je nosio na glavi sedam pramena kose, simvol sedmostruke blagodati? Ili, zar on nije bio snažan? Ali ko je bio snažniji od njega, kada je on i strašnog lava udavio na putu svojim rukama, i tisuću neprijatelja pobio čeljušću magarećom? Ili on, možda, nije bio svet? On je bio toliko svet da kada se jednom, mučen žeđu i ne nalazeći vode da je utoli, pomolio Bogu, onda je na njegovu molitvu iz mrtve magareće čeljusti, koja mu je bila u rukama, potekla voda, i on je utolio žeđ. I tako divnog, tako snažnog, tako svetog muža, rođena žena je, svezavši ga kao zločinca, predala neprijateljima. No kako je žena mogla da savlada tako snažnog muža? Ona se koristila njegovom dobrotom, noću je doznala od njega u čemu je njegova snaga, a zatim ga vezala čvrstim verigama. Uzalud ne objavljuje tebi Premudri: Od one koja ti na krilu leži, čuvaj vrata usta tvojih (Mih. 7, 5). Reci mi, kakva zver, i kada, kuje šta slično svome mužjaku? Kakva zmija ište da pogubi svoga supruga? Kakva lavica priprema smrt svome mužjaku? Vidiš li kako su istinite reči Premudroga: Nema lukavosti veće od zmijine, i nema jarosti veće od jarosti ženske (Sirah. 25, 17). Jednom rečju, ko ima zlu ženu, neka zna da mu je to nagrada za bezakonje. I ovo potvrđuje Premudri: žena zla biće data mužu bezakonja. I ovo potvrđuje Premudri: žena zla biće data mužu bezakonja za njegova zla dela (Sirah. 25, 22-29). – Ovim završujemo svoju reč o zloj ženi.

Sada treba da se setimo i dobrih žena, naročito radi ovde prisutnih. Dobre žene gledaju na vrline dobrih kao na svoje, i trud njihov smatraju dostojnim nagrade kao svoj sopstveni. Kao na obrazac dobre gostoprimljive žene ukazaćemo na blaženu Sunamićanku. Ona je, sa pristankom svoga muža, pripremila u svome domu utočište za Jeliseja, gde se on mogao nesmetano odmarati posle svojih putovanja; tu je za njega bila spremljena postelja, postavljen ovetnjak i stol: svetnjak ne bez svetlosti nego sa uljem koje podržava svetlost, sto ne bez hleba nego sa obilnim jestivom.

A šta da rečemo o onoj blaženoj udovici koja je u svom domu dala utočište proroku Iliji? Ništa je nije sprečilo da ukaže gostoprimstvo proroku, pošto je pri svoj siromaštini svojoj bila bogata dobrim raspoloženjem. A ona je bila toliko siromašna da nije imala ni hleba, ni vina, ni čorbe, niti ičeg od proizvoda zemaljskih: ni rodna njiva nije joj davala žita, ni vinograd nije za nju rađao slatko grožđe, ni rodno drveće nije joj u jesen davalo svoje sočne plodove. Ta i šta se moglo očekivati kada u nje nije bilo ni pedi obrađene zemlje, ni lakta zemljišta podesnog za gajenje vinove loze. Sva njena sredstva za prehranu sastojala su se u tome što je ona u vreme žetve išla po strnjištima i skupljala slučajno iza žetelaca zaostalo klasje; na taj način ona je spremala sebi ishranu za čitavu godinu! K njoj je došao Ilija, i to u vreme užasne gladi, kada je sva zemlja ispucala od suše, kada je nebo plamtelo kao oganj, vazduh bio vreo kao rastopljen bakar, i oblaci zauzdani; kada nije bilo ni trave, ni cveća, ni jutarnje rose, niti su drveta davala mladice, niti klasje njihalo svoje vrhove; kada su reke presušile, i izvori se jedva hranili iz nedara zemlje, a more postalo gusto od soli, pošto nije bilo pritoka slatke vode i nije padala kiša. Tada je baš došao Ilija k ovoj siromašnoj udovici. A kako je njen život čak i u obično vreme bio pun oskudice, možete ceniti. Pa ipak prorok se, silazeći s gore, uputio k njoj, obišavši bogataše koji su imali hleba u izobilju. Ali zašto on, koji je rečju svodio oganj s neba, nije sveo sebi hranu? Gle, on je to mogao učiniti? Razume se, mogao je, pa ipak to nije učinio. Zašto? Da ne bi udovicu lišio nagrade za gostoprimstvo, a i da bi preostalu u nje pregršt brašna umnožio svojim blagoslovom. U samoj stvari, prorok je došao ovamo ne toliko da sebe prehrani, koliko da prehrani udovicu i da obelodani raspoloženje njenog duha i srca. To se desilo po promislu Božjem. Sve svete ljude koji se nahode u svetu Bog može prehraniti sam, ali On ponekad uskraćuje svoje dare, da bi pomoću gostoprimstva ispitao dobro raspoložena srca i dao im mogućnosti da rod rode. I samo kada se već niko ne nađe da primi i ukaže gostoprimstvo, tada On ili šalje hranu preko ptica, kao Iliji na gori; ili preko nepoznatoga proroka, kao Danilu u jami; ili preko morskoga zvera, kao na primer Joni; ili najzad sam neposredno šalje hranu s neba, kao ocima našim u pustinji: jer, kada se ne nađe ništa što bi oni mogli uzeti za hranu, onda im On s neba posla manu i iz stene izvede vodu. Isto tako, kada sveti Njegovi žive u svetu sa ostalim ljudima i nalaze se u nevolji, On ne hita sa Svojom pomoću, da bi ljudima dao mogućnosti da steknu sebi spasenje čineći dobro nevoljnicima.

Tako, Ilija dođe k udovici, u koje ne beše ničeg osim pregršti brašna. Jedva bi ta pregršt bila dovoljna njoj i deci za ručak. A šta joj prorok veli? – Donesi mi malo vode u sudu da se napijem (3 Car. 17, 10). A kada ona pođe po vodu, on viknu za njom: donesi mi i malo hleba da jedem (st. 11). U odgovor na to ona sasvim otvoreno priznade čega u nje ima i čega nema. A šta upravo? – Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hleba do pregršti brašna u zdeli i malo ulja u krčagu (3 Car. 17, 12). Čudnovato je da pri takvom siromaštvu ona ne skriva šta je u nje ostalo. A koliko danas ljudi, u kojih se zlato i srebro gotovo valjaju na sve strane, na poziv da ukažu pomoć bližnjima, odgovaraju otkazom, pozivajući se na to kako nemaju ništa; ako pak na neodstupne molbe i pristanu dati, to prethodno uzimaju menice osiguravajući ih potpisima jemaca. A gle, udovica na prvu reč izjavljuje da ima pregršt brašna. A šta prorok čini zatim? Brže, veli joj on, umesi od tog brašna hleb, ali prvo meni pa posle zgotovi sebi i deci. Za nju je ova reč bila kušanje, proba za njeno srce, probni kamen za njenu volju. Kao da je samo srce ove blažene žene bilo stavljeno na terazije, i mereno. Na koju će stranu pretegnuti terazije? Da li će pretegnuti ljubav prema rođenoj deci ili dužnost gostoprimstva prema proroku? I ona je pretpostavila da skuči sebe i svoju dečicu a da proroka primi. Kao da je znala da koji primi proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji napoji jednoga čašom studene vode u ime učeničko, neće mu nagrada propasti (Mt. 10, 41.42). No šta znači ta okolnost što prorok moli nju da požuri što više sa mešenjem hleba za njega? Zar je on bio toliko gladan, pa mu je bilo potrebno toliko da hita? Nije, razume se, nego je ova užurbanost trebala da posvedoči njeno usrđe, gotovost i toplinu njenog gostoprimstva, i odsustvo ljutnje ili negodovanje. Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje (2 Kor. 9, 7). – Što pre umesi meni, pa posle sebi i svojoj deci. Požuri kao što je Avram pri poseti anđela požurio k svojim stadima da bi izabrao jagnje da ih ugosti, i kao što je Sara pohitala svojim ostavama da bi dobila za to hleb koji se skriva na nebu. Požuri i donesi, kao Avram, žrtvujući Bogu, ne sebi prvo pa posle meni, kao Kain i Ofni i Fines, sinovi prvosveštenika Ilija, koji su bogohulno prisvojili sebi prvine od darova koji su prinošeni Bogu.

I udovica s usrdnošću ispuni naređenje prorokovo. A on, posmatrajući duhovnim očima njeno unutrašnje bogatstvo, primi hleb iz njenih ruku i svojim usklikom ispuni njen dom blagom: Brašno se iz zdele neće potrošiti, niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažd na zemlju! (3 Car. 17, 14). Zašto prorok odrećuje takav rok? Neophodno je bilo učiniti to, jer je to bio znak, da novozavetna blagodat, slično paloj kiši, treba da učini kraj starome zakonu. Za rečju prorokovom sledovalo je delo. Vidiš li kako dobre žene žanju plodove svog gostoprimstva? Tako su slavni plodovi dobrih napora; tako je neiskorenjiv koren prave mudrosti!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here