Evo, svi navalili da kritikuju američkog ambasadora koji nam je na rastanku predložio da NATO bombardovanje 1999. godine „posmatramo u široj perspektivi“. I svi se strašno iznervirali, usuđujem se da pretpostavim, po inerciji, po šablonu, ne trudeći se da razmisle šta je taj odlazeći Skot opet izvalio.

Piše: Želidrag Nikčević

A meni se čini da je on potpuno u pravu, samo ako ovoj stvari pristupimo iz drugog ugla, ako se vratimo s kraja na početak srca. Pretpostavimo da to nije rekao tamo neki Skot, nego neki dobar, uvažen čovjek, iskreni srpski prijatelj.

Pa šta je on imao u vidu kad je rekao: šira perspektiva? Ništa rđavo. Samo je objelodanio uobičajenu poziciju američke diplomatije.

Prisjetimo se, jednom je Ronald Regan, ne trepnuvši veselim glumačkim okom, američku sramotu u Vijetnamu opisao kao „rat koji nam naša vlada nije dozvolila da dobijemo“. Demokratskoj javnosti se ova definicija veoma dopala i mnoge stvari u američkoj spoljnoj politici krenule su novim, efikasnijim putem. Pacifistički slogan „Nikad više Vijetnam“, čedo šezdeset osme, neočekivano je pokazao svoje monstruozno naličje. Nikad više Vijetnam: to znači da posao mora biti obavljen besprekorno, bez glupih grešaka i svađe na relaciji vlada–Pentagon, bez zapetljavanja u ograničene ratove neograničenog trajanja i bez medijski degutantne krvi.

Lišeni „šire perspektive“, mi se očajnički trudimo da proniknemo u stvarne motive američkog intervencionizma, pokušavamo da shvatimo zašto jedna ogromna vojna sila tako nestrpljivo trupka pred našim vratima, zaboravljajući da naše kategorije Pravde i Etike nisu njihove kategorije Pravde i Etike, da su naše katastrofe njima samo blago svjetlucanje kompjuterskog ekrana u najudaljenijem sobičku Pentagona. Nikakve krivice tu nema, nikakve griže savjesti. Radi se o planetarnoj tehnologiji: smrtna presuda može biti izrečena hiljadama nevinih ljudi, može biti i izvršena, a da se zbog toga niko u Americi ne uzbudi. Braćo Srbi, stvari se odvijaju po sasvim drugačijoj logici, etički apsolutno neutralnoj. Iz šire perspektive, dobro i zlo nisu nikakvi kriterijumi. Žrtve su tu samo slučajno, na putanji globalne inercije potčinjavanja, u orbiti čiste sile kojoj se čak ni neka naročita zla namjera ne može pripisati.

Jedan od najvećih američkih mislilaca, Fredrik Džejmson, ovako komentariše tu skotsku diplomatsku poziciju: „Ništa nije tako istinski vrijedno gnušanja kao američko uvjerenje da smo uvijek u pravu, da su sve naše akcije moralno i religiozno ispravne, da se nikada nemamo zbog čega izvinjavati. I to ne bi bio problem da je posrijedi prosto cinična retorika, ali ja mislim da to izražava istinsko američko uvjerenje.“

Stvarno, zašto je Skot tako surovo iskren? Pa evo zašto. Kad hoćete da psihološki slomite i potčinite čovjeka, najbolje ga je natjerati da ispunjava vaše apsurdne zahtjeve. Da čisti klozetsku šolju četkicom za zube, da glanca parket oštricom brijača, da koristi usluge beogradskog prevoza… Ako hoćete da imate pravilno društvo, morate ga naučiti da prihvati apsurd, da mu apsurd postane svakodnevno životno pravilo.

Dok su Vučić i Skot onomad čitali srednjoškolske sastave o prijateljstvu, miru i napretku, evo šta sam pomislio. Kad jedan monah sekte dzen drugom monahu kaže „bho“ – taj mora da skoči uvis. Zašto? E, to je nepravilno pitanje. Pravilno pitanje glasi: „Koliko visoko?“

Želidrag Nikčević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here